Најважније у духовном животу је, мислим, чувања срца у миру. Не узнемирујте се ни по коју цену. У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање...
Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.
Из човека који носи у себи царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Царство Божије ствара у нама атмосферу царства небеског, насупрот мисаоној атмосфери пакла коју зрачи човек који у свом срцу носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег.
Свет треба освајати чувањем атмосфере неба у себи, јер ако изгубимо царство Божије у себи, нећемо спасти ни себе ни друге. Ко носи у себи царство Божије, тај ће га неосетно и на друге преносити. Људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду са нама и постепено ће их освајати атмосфера неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме: небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари; оно чак зрачи из нас а да ми тога и нисмо свесни.
Проповедати не треба од ума, него од срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповедник мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, смирењу и великом страху Божијем...
No hay comentarios.:
Publicar un comentario