Дремљивост у цркви
...У пустињи смо велику борбу водили са жегама. И какве су то жеге биле ! Током летњег периода, стене су се током читавог дана пржиле на сунцу, а онда би током ноћи зрачиле том топлотом и загревале наше келије или нашу капелицу у пећини. Чинило вам се да ћете се угушити од ове силне топлоте. У тој капелици смо служили Литургију, након десеточасовне борбе са сном.
Током зиме, Литургија би се завршила пре него што се раздани, што је значило да смо после ње имали доста времена да се одморимо. Током лета би, међутим, сунце већ изашло у време кад смо завршавали Литургију. То нам је остављало само мало времена да се ујутро одморимо, што нас је током ноћи чинило још уморнијима.
Пре него што бисмо ушли у капелу, морао сам да прикупим све своје стрпљење како бих могао да издржим. Током службе, дешавало би се да нам главе клону, али тада би нас старац ошамарио и поново разбудио. Догађало се чак и да нас полије водом ! ''Хеј, да ли ти то спаваш'', повикао би на некога од нас. ''Опрости'', одговарали смо ми. Ниједног тренутка није оклевао да нас опомене. Ако до краја службе у капелици наша одећа не би била мокра од зноја, била би натопљена водом којом нас је старац све време поливао.
Када је појао старац Арсеније, обично је то чинио у погрешном тоналитету. Шта год бисте му дали да пева, он је све окретао на шести глас. Старац му је говорио:
''Арсеније, на Блаженствима ћемо трећу и шесту песму певати осмим гласом''.
Појање би се, међутим, пребацило на шести глас.
Старац би га тада ошамарио, а отац Арсеније би приметио:
''Ох, јанем, зар се ја разумем у музику ?!''
из књиге ''МОЈ СТАРАЦ ЈОСИФ ИСИХАСТА''
No hay comentarios.:
Publicar un comentario